Добродошли на интернет презентацију села Стањинац
Сајт је урађен уз благослов оца Рајка Глишовића, пароха овдашњег, и помоћ оца Никанора, монаха у манастиру Св. Онуфрије

 

 
 

Насловна
Историја
Знаменити људи села Стањинац
Црква Свети
Кирик и Јулита
Манастир Свети Онуфрије
Галерија 
Пријатељи села Стањинац

  Други о Стањинцу

Новости
Контакт

 

Историја села Стањинац

 

         Село Стањинац се у својој историји селило три пута. Прво место на коме се налазило село је Милошевски Рт и налази се у близини садашњег села. У то време село Стањинац се звало Реброво. Најстарији писани траг о селу датира из 14. века и налази се на каменом крсту у центру села, написан на старословенском језику. Крст је премештан после сваке селидбе села.

 

 
 

 

 
 

         Друго место на коме се Стањинац, тј. Реброво,  налазио био је на брду наспрам брда Јаловик, Преко Стањанске реке. Према легенди, на том месту село је захватила куга, људи су масовно умирали па су били принуђени да промене станиште. У тој сеоби, на место садашњег Стањинца доселило се 7 кућа и бежећи од куге ишли су све више и више уз брдо Јаловик. Зауставили су се испод места звано Голема Стена. Испод стене су ископали три огромне рупе у земљи са уским улазима и у њима се крили. Према речима деда Мије Панајотовића, који је као дете улазио у те рупе, зидови су били веома глатки, прекривени глином која као да је печена. Ове рупе су веома дуго мештани чували и односили се према њима као према светињама. На том месту су редовно ношене литије. Тамо већ веома дуго нико није одлазио, а прича се да су рупе и затрпане камењем. Занимљиво је зашто су баш на том месту мештани ископали рупе и у њима живели скривајући се од куге. Што су људи ишли све више и више узбрдо, тако је и куга јењавала. Када је куга утихнула, стали су и они, на већ поменутом месту. Тако је и ново село добило име, по речи СТАТИ, тј. СТАНИ настао је Стањинац.

         Село Стањинац заузима важно место и у Првом светском рату. На брду Јаловик, изнад села, водила се велика војска између српске и бугарске војске. Јаловик је био веома важна стратешка тачка и обе војске су се у једном тренутку утркивале ко ће пре стићи на његов врх. Српска војска се усиљеним маршем кретала од Пирота ка Стањинцу, али је бугарска извидница била бржа и стигла пре њих на Јаловик. Уз то су Срби и промашили село, па су се враћали неколико километара. У тренутку када се бугарска извидница повукла да јави да српске војске нема на видику, Срби су се успели на Јаловик и припремили заседу. Не знајући да се српска војска утврдила на брду, бугари су налетели на јаке снаге српске војске и битку су изгубили. Срби су тога дана одбили три напада бугарске војске. Последњи напад одиграо се у сумрак након којег су се и српске снаге разбежале из страха од новог напада, aли пошто нису познавали терен наишли су на литице и један већи број војника је пао са њих.

 

 

 

Након ових борби тела бугарских војника су бацана у кречане, а према причи старих мештана, највећа необележена гробница бугарских војника се налази на месту Спахијски Трап. Док су скупљали погинуле, мештани су наишли на српског и бугарског војника који су се међусобно изболи бајонетима и тако скончали.

Бугари су дуго памтили битку на Јаловику у Првом светском рату. Људи из Стањинца који су за време Другог светског рата били у заробљеништву у Бугарској причали су по повратку да су их бугарски војници тада запиткивали о тој борби и да су говорили да је то био један од највећих и најтежих пораза бугарске војске.

И данас се могу видети на брду заклони озидани од камена на Јаловику, после оволико времена.

         Међу мештанима Стањинца био је и Солунаца. Деда Аксентије Војиновић је са српском војском прошао албанску голготу и преко солунског фронта се вратио кући.

        
 
 

 
 

         У Другом светском рату, у околини Стањинца се налазила граница између бугарске окупационе области и недићевске Србије. Прва петокрака се у селу појавила крајем 1941. године. Партизански официр, из села Рагодеш, дошао је у село у намери да оформи партизанску јединицу. Састанак се одржао у задружном дому, а након њега је чак било весеља уз гајде. Новостворена сеоска јединица је наставила весеље у другој кући у селу, али их је пред крај дана неко издао. Почела је борба између бугарских војника и сеоског одреда, али су их бугари убрзо савладали. Партизански официр је покушао да побегне из села и покрај пута је бацио пушку у снег, али су и њега бугари заробили. Организована је велика потрага бугарске војске за пушком у којој су учествовали и мештани, али је због снега нису пронашли тада. Пронађена је тек у пролеће 1942. године. Мештани су много пропатили под бугарском управом, бугарске комите су чиниле разна зла; српски свештеници су убијани, а постављани су бугарски, црквене књиге из цркве Свети Кирик и Јулита су уништене у то време, а чак је и цело село било бугаризовано. Након Другог светског рата мештани су вратили своја права имена и презимена. За време Другог светског рата и село Стањинац је имало жртава; 11 људи је изгубило живот у злогласном логору Јасеновац.

         У центру села стоји споменик у знак сећања на све погинуле у Другом светском рату.

 

 

 

Приче и легенде из села Стањинац испричао деда Мија Панајотовић.

 

Бранко Војиновић

 
 
 
 
 
 
 

 

 
 

 

 

 

2007-2010. стањинац.цом
Сва права задржана.